Pi­še: Kr­sto J. Pe­jo­vić

Da­na­šnje glo­bal­no dru­štvo sve če­šće nam do­no­si ma­nje is­prav­no­sti i us­prav­nog ho­da čo­vje­ka. Ta po­ja­va ni­je mi­mo­i­šla ni­jed­nu sre­di­nu, ni­ti je bi­lo ko­ji pro­stor imun na tu si­tu­a­ci­ju. Sto­ga i ne ču­di, što je sve vi­še „gla­di“ za de­struk­ci­jom, i što je sve ma­nje ko­mu­ni­ka­ci­ja sa za­ko­nom i lo­gi­kom. Ne ne­do­sta­ju ni pri­če iz zo­ne su­mra­ka, kao da se svi­jet na­la­zi u ne­kom glu­vom okru­že­nju, za­bo­ra­vlja­ju­ći da ap­so­lut­no do­bro ne mo­že bi­ti zlo. Advo­ka­tu­ra, ma gdje ona bi­la, ni­je iz­u­ze­ta iz sve­op­šteg svjet­skog de­ša­va­nja, bez ob­zi­ra na to što je ova dje­lat­nost slo­bod­na pro­fe­si­ja u okvi­ru jav­nog po­ret­ka, i bez ob­zi­ra na to što je ipak bar jed­nom di­je­lu svi­je­ta zna­no da prin­cip ljud­sko­sti pred­sta­vlja naj­vi­ši or­ga­ni­ča­va­ju­ći uslov slo­bo­di rad­nje sva­kog čo­vje­ka. Advo­ka­tu­ra je va­žan či­ni­lac pra­vo­su­đa, i ona se ostva­ru­je u slu­žbi in­te­re­sa prav­de, jer je jed­na od osnov­nih ga­ran­ci­ja ostva­ri­va­nja za­šti­te ljud­skih pra­va i slo­bo­da.
U mo­men­tu ka­da je sve ma­nje smi­re­no­sti, kao da svi­jet le­ži u zlu (apo­stol Jo­van) ni­je ču­do da je ga­že­nje i ru­še­nje za­ko­na po­ne­kad op­šta po­ja­va. Da li su ove si­tu­a­ci­je uti­ca­le na vla­da­vi­nu pra­va, od­go­vor ni­je la­ko da­ti, jer on ni­je ni jed­no­sta­van. Ali ono što mo­že­mo i mo­ra­mo re­ći je­ste- ako bez su­di­je ne­ma pra­va, ta­ko ni bez advo­ka­ta ne­ma od­bra­ne i za­šti­te. Pi­ta­nje je da li je ukup­no sta­nje uti­ca­lo na svje­snost advo­ka­tu­re i prav­ne stru­ke... Od­go­vor je mo­guć ba­rem u jed­nom prav­cu - pra­ved­nost bez advo­ka­ta ne bi bi­la plod oži­vo­tvo­re­nja za­ko­na. Ta­ko­đe, bez advo­ka­tu­re ne bi bi­lo ni na­de, za spa­se­nje onih ko­ji­ma su po­treb­ne od­bra­na i za­šti­ta. U tom po­gle­du svjet­ski glo­ba­li­zam ko­ji no­si „su­ma­nost uma“ i „su­že­nje svi­je­sti“ ne smi­je uma­nji­ti va­žnost advo­ka­tu­re. Auto­ru ovog tek­sta ni­je na­mje­ra da ras­pra­vlja o advo­kat­skoj dje­lat­no­sti, ni­ti da pi­še bi­lo ka­kav trak­tat ili se­pa­rat, već sa­mo iz pi­je­te­ta pre­ma tom po­zi­vu že­li pod­sje­ti­ti na va­žnost ove zna­čaj­ne in­sti­tu­ci­je, ko­ja u ovom vre­me­nu ni­je van ukup­nog sta­nja svih dje­lat­no­sti. Sto­ga su advo­ka­ti, za­si­gur­no, i po­red prin­ci­pa da se op­šti za­kon pri­mje­nju­je na sva­ko­ga, ne­moć­ni da se sa­svim iz­bo­re za pra­vil­nu i pot­pu­nu za­ko­ni­tost. Ma­da, po­ne­kad advo­ka­ti mo­ra­ju sa­mi se­bi na­met­nu­ti or­ga­ni­če­nje, jer je to neo­p­hod­nost da­na­šnjeg vre­me­na, ko­je je pro­du­ko­va­lo po­ja­vu da advo­ka­ti tra­že stran­ke, a ne kli­jen­te­la advo­ka­te. Mo­gu­će, da je ta okol­nost stvo­ri­la od­re­đe­nu do­zu iz­vje­snog ne­po­vje­re­nja pre­ma advo­ka­ti­ma. Za­to mo­ra­mo re­ći da advo­kat ni­je po­rok, ni­ti pro­rok već čo­vjek ko­ji ni­je van dru­štva. Ber­nard Šo bi re­kao „lju­di bez po­ro­ka spa­da­ju u lju­de sa naj­ma­nje vr­li­na“. Slo­ži­će­mo se ba­rem u jed­nom, da je naj­ve­ći po­rok po­vr­šnost, i da sva­ki po­sao tra­ži čo­vje­ka, ka­ko to ve­li Ka­men­ski, te da pra­ved­nost ni­je pod­lo­žna smr­ti. Za­to, i za advo­ka­ta tre­ba da va­ži pra­vi­lo da mo­ral slu­ži kao kri­tič­ko mje­ri­lo za pra­vo, jer pra­vo je etič­ki mi­ni­mum. To­me tre­ba do­da­ti i onu na­rod­nu „re­če­no se ne po­ri­če“, s ob­zi­rom na to da sa­vre­me­ni glo­ba­li­zam na­ža­lost ima pri­mat nad sva­kom eti­kom, bu­du­ći da je svi­je­tom uve­li­ko za­vla­da­la po­slu­šnost nad nad­le­žno­šću. Za­to advo­kat ne smi­je za­ne­ma­ri­ti da je bez­u­slov­na du­žnost za­kon.
Po­li­tič­ki i ma­te­ri­jal­ni in­te­re­si svo­jom sna­gom su nad­vi­si­li vred­no­sni si­stem mo­ral­nih stan­dar­da, i sve je ma­nja si­me­tri­ja du­žno­sti vri­jed­no­sti. Otu­da i ne ču­di što je sve ma­nje do­sto­jan­stve­nog iz­gle­da, a ka­mo­li nor­mal­ne ri­je­či. Čo­vje­ko­va mo­ral­nost, ako je ima, če­sto je stvo­re­na pri­sil­no, i to nas ne oslo­ba­đa osje­ća­ja du­žno­sti da čo­vjek dje­lu­je na osno­vu za­ko­na. U vre­me­nu ka­da je sve ma­nje uz­dr­ža­no­sti od re­vol­ta i ka­da je, ka­ko ve­li Do­sto­jev­ski, svi­jet ner­vo­znih po­kre­ta i is­pa­da, ne smi­je­mo u svo­jim pri­mi­sli­ma vr­ši­ti iz­gon advo­ka­tu­re, bez ob­zi­ra na to što je mo­gu­će da ni­je­su svi advo­ka­ti sa­ču­va­li ne­za­vi­snost svog du­ha. Ova stru­ka je od­u­vi­jek bi­la udo­sto­je­na iskre­nim pri­zna­njem, bez ob­zi­ra na to što su po­je­din­ci, ili od­re­đe­ne in­sti­tu­ci­je iz­gu­bi­le osje­ćaj mje­re i bez ob­zi­ra na to što je sve vi­še svi­je­ta ko­ji „uje­da“. Sje­ti­mo se sto­ga Ul­pi­ja­no­ve: „ča­sno ži­vje­ti, ni­ko­me ne ško­di­ti i sva­ko­me svo­je da­ti“. Ova na­če­la se mo­ra­ju do­ta­ći advo­ka­tu­re i pra­vo­su­đa, jer op­šta vo­lja uvi­jek zna šta je do­bro. To do­ti­ca­nje će bi­ti pri­sut­ni­je i ja­če uko­li­ko advo­ka­tu­ra s osta­lim in­sti­tu­ci­ja­ma si­ste­ma do­ve­de do na­čel­nog sla­ga­nja pra­vo s mo­ral­nim za­po­vi­je­sti­ma. Is­ti­ca­nje neo­p­hod­no­sti ve­ze mo­ra­la i pra­va, du­hov­no­sti i do­sto­jan­stva, ne­mi­nov­no je, jer svi advo­ka­ti, kao i su­di­je tre­ba da sa­ču­va­ju ne­za­vi­snost du­ha. Za­to pod­sje­ti­mo na onu na­rod­nu: „ako kan­tar ne va­lja, ti bu­di is­pra­van“, jer gdje pra­vo ne­ma moć, da ni­je advo­ka­ta, uto­li­ko bi pra­vo bi­lo ne­moć. U pra­vo­su­đu, pa i u advo­ka­tu­ri kao nje­go­vom ele­men­tu ne tra­ži se pot­pu­no bli­stav um, već sa­mo zdrav ra­zum i či­ste ru­ke. Ono što da­na­šnju advo­ka­tu­ru či­ni ‘’su­že­nim sek­to­rom“ dje­lo­va­nja je­ste to što pra­vo ne vo­di do­volj­no ra­ču­na o evo­lu­ci­ji so­ci­jal­nih od­no­sa. Po­ne­kad se sto­ga ču­je glas, od­no­sno pi­ta­nje, da li si­stem­ski za­kon obez­bje­đu­je ade­kvat­nu ne­za­vi­snost i sa­mo­stal­nost advo­ka­tu­re. Otu­da ne smi­je iz­o­sta­ti ni upo­zo­re­nje da tra­di­ci­ja advo­ka­tu­re u Cr­noj Go­ri ima svo­je mje­sto, i ona do­se­že ba­rem u vri­je­me sta­tu­ta sred­njo­vje­kov­nog gra­da Bu­dve, i tu či­nje­ni­cu isto­ri­ja dr­ža­ve i pra­va ne mo­že za­o­bi­ći. To je ona tra­di­ci­ja ko­ja nam go­vo­ri da je ba­rem na­čel­no sva­ki advo­kat bio za­šti­ćen od sum­nje, i da advo­kat ne smi­je da­ti ma­ha lič­noj zlo­vo­lji. I na kra­ju, bi­lo bi ta­ko­đe ne­pra­ved­no ako ne bi bi­lo re­če­no da po­ne­kad dru­štve­ni ži­vot ni­je ogra­ni­čen za­ko­ni­ma i in­stink­ti­ma, pa sto­ga ni­je la­ko i jed­no­stav­no tra­ži­ti ele­men­te i me­ha­ni­zme od­bra­ne. Po­seb­no kad po­ne­kad pre­ne­breg­ne­mo i sen­ten­ci­ju da je po­šte­nje mi­ni­mum du­žno­sti ko­ju čo­vjek kao mo­ral­na lič­nost du­gu­je dru­štvu. I u Sve­tom pi­smu i u obič­nom ži­vo­tu če­sto se ču­je ‘’gre­šne su mi­sli ljud­ske’’. Čarls Di­kens bi do­dao: „da ni­je lo­ših lju­di ne bi bi­lo do­brih advo­ka­ta“. Za­vr­ši­mo ri­je­či­ma Velj­ka Gu­be­ri­ne, po­sljed­njeg ve­li­kog ju­go­slo­ven­skog advo­ka­ta „bra­ne­ći kli­jen­ta, obra­ćam se sr­cu i ra­zu­mu“. Ina­če, Velj­ko Gu­be­ri­na je ka­ko ka­že advo­kat To­ma Fi­la, bio sâm RE­TO­RI­KA.